Na sami je dvore sagradio:
sutra će mu Božić osvanuti,
bit će doma s dicom i s ljubovcom,
lasno ćemo njega pogubiti.<
Pak se skaču na noge junačke
ter golemu četu sakupiše,
pet stotina mladih krajišnika,
pak odoše do Arstina dvora.
Prija zore Turci udariše,
od dvora mu otvoriše vrata
pak u dvore bile ulizoše,
na dobro mu Božić nazivaše.
Odgovara Arste harambaša:
>Vira moja, dva Tukura mlada,
nit' je meni, nit' je vami danas!<
Pak povadi sablju okovanu
i posiče dva Tukura mlada.
Kroz Turke je juriš učinio,
četiri je smrtno obranio,
al' ga mnoge puške udariše
ter ga s crnom zemljom sastaviše
Ej delijo, pokojna ti duša!
Kažu starci Miška Miletića
ter ga hvale kano Kraljevića:
u njega je sablja demiškinja,
turske se je napojila krvce.
U Komlena, pobre, Miletića
srce biše kano Jankovića:
često Komlen u četu iđaše,
još i ruse glave odsicaše.
Junak biše Vlahović Matiju,
jer je sablju krvce napojio:
viteški je Mate vojevao
od Morije rata žestokoga.
Da je turske glave odsicao,
svidoči mu perje pozlaćeno,
koje mu je bane darovao
za junaštvo, poštena mu majka!
Tri junaka kažu krajišnika:
Glavinića i Čupića Marka,
a trećega Franu Banožića,
sva tri bihu srca Kobilića,
jer viteški sva tri vojevaše,
britke sablje krvce napojiše,
krajinu su tursku porobili,
često tursko plino zaplinili.
Dokazuju iz gorice vuka,
po imenu Matija hajduka,
i viteza Blaža Nikolića,
ter ih slave kano Kraljevića,
jer su oba glave odsicali
i od Stoca roblje dovodili:
tako kažu starci od krajine
i junaci, pobre, od starine.
Ponosi se sablja Žarkovića
kano mladog Rade Miletića,
jer je turske krvce napojena,
tomu nije ni puno vrimena.
Kažu starci tića sokolića,
harambašu Grgurinovića,
vjera moja, na glasu junaka,
po imenu silenoga Marka,
a od Briste, sela malenoga:
I robi zemlju cara silenoga,
junački je Marko vojevao
i četiri glave odsikao.
Zmija biše Turčin Smail-aga
od bijela Počitelja grada,
ali mu je zaludu junaštvo,
uhvati ga Žderić kapetane,
po imenu Hercegovac Frane.
Junak biše Marojević Marko
od malena sela Pasičine,
a u vrime rata od Morije, -
tako kažu stare mejdandžije.
Kad udriše vitezovi Turci
na bijelu kulu od Podace,
tu bijaše Marojević Marko,
kulu brani, a odsica glave.
Boško Biliš, junak od krajine,
siče Turke rata od Morije,
opošteni mlade krajišnike
s britkom sabljom i desnicom rukom.
Kažu starci Šarića Matija,
da bijaše junak od Neretve,
jer je sablju krvce napojio
i pošteno vazda vojevao.
Još deliju kažu od mejdana,
ljutu zmiju žestokoga lava,
po imenu Lalića Nikolu
od malena sela Metkovića.
Junački je s Turcim bojak bija
i četiri glave odsikao:
ne čudi se, dragi pobratime,
Lali.ći su roda junačkoga.
Još mi kažu dva siva sokola,
koji turske odsicaše glave,
britke sablje napojiše krvce:
jedan biše Bajiću Jakove,
a drugi je Dražiću Ilija.
